Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Na No­vom be­ža­nij­skom gro­blju u Be­o­gra­du pro­šle su­bo­te sa­hra­njen je Mi­loš Mi­do Mi­li­kić, pu­kov­nik avi­ja­ci­je, je­dan od naj­mla­đih pr­vo­bo­ra­ca Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta i ne­sum­nji­vo naj­mla­đi no­si­lac „Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941”, va­zdu­ho­plov­ni as či­ji će se re­kor­di i pod­vi­zi na ne­bu još du­go pam­ti­ti i pre­pri­ča­va­ti.
– Imao sam sa­mo se­dam­na­est i po go­di­na kad sam na­kon če­ti­ri go­di­ne, od­no­sno tač­no 1.396 da­na ra­to­va­nja, od­lo­žio oruž­je i 1945. sa či­nom ka­pe­ta­na za­ko­ra­čio u mir – ka­zi­vao je je­se­nas pot­pi­sni­ku ovih re­da­ka ovaj ve­dri, mar­lji­vi i do po­sled­njeg da­ha rad­ni čo­vjek, za ko­ga se ni­ka­ko ne bi re­klo da je do­pro do sa­mog pra­ga de­se­te de­ce­ni­je ži­vo­ta.
– Kao rat­ni ko­me­sar i sko­jev­ski ru­ko­vo­di­lac bio sam vi­đen za bli­sta­vu po­li­tič­ku ka­ri­je­ru, ali sam se ja opre­di­je­lio i bu­kval­no po­bje­gao u va­zdu­ho­plov­stvo. –
Sa sa­mo de­vet­na­est go­di­na, kao ka­pe­tan, pi­lot-lo­vac, po­sta­vljen je za ko­me­sa­ra 113. lo­vač­kog pu­ka, ko­ji je ta­da bio sta­ci­o­ni­ran u Sko­plju. U Ju­go­slo­ven­skom rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu ostao je pu­ne 22 go­di­ne. Bio je naj­mla­đi ma­jor, a po­tom i naj­mla­đi pu­kov­nik u Ar­mi­ji – imao je ta­da sa­mo 31 go­di­nu. Oba­vljao je broj­ne vi­so­ke funk­ci­je u va­zdu­ho­plov­stvu od ko­me­sa­ra i ko­man­dan­ta pu­ka do ko­man­dan­ta di­vi­zi­je i na­čel­ni­ka Va­zdu­ho­plov­ne voj­ne aka­de­mi­je, na ko­joj je po­tom bio i pre­da­vač (jed­no vri­je­me su ga sma­tra­li naj­bo­ljim va­zdu­ho­plov­nim te­o­re­ti­ča­rom) – ri­ječ­ju, po­kri­vao je u vi­še na­vra­ta čak i ko­mand­na mje­sta „re­zer­vi­sa­na” sa­mo za ge­ne­ral-ma­jo­re i ge­ne­ral-pot­pu­kov­ni­ke...
A on­da, sa ne­pu­nih 40 go­di­na ži­vo­ta i 42 i po go­di­ne pri­zna­tog rad­nog sta­ža, od­bio je da po­la­že za čin ge­ne­ra­la i za­tra­žio da kao pu­kov­nik ide u pen­zi­ju.
– Se­ćam se re­či ko­man­dan­ta 37. va­zdu­ho­plov­ne di­vi­zi­je, pu­kov­ni­ka Ze­ke Si­mo­vi­ća (ka­sni­je ge­ne­ral-pu­kov­nik i ko­man­dant Rat­nog va­zdu­ho­plov­stva i pro­tiv­va­zdu­šne od­bra­ne, prim. B.S), kad je nas se­dam kla­si­ća kre­nu­lo na pre­o­bu­ku u 111. puk, či­ji je ko­man­dant ta­da bio ma­jor Mi­loš Mi­do Mi­li­kić. On nam je ta­da do­slov­ce re­kao: „Ide­te u puk kod Mi­da, naj­bo­ljeg ko­man­dan­ta i naj­bo­ljeg pi­lo­ta ko­jeg Rat­no va­zdu­ho­plov­stvo da­nas ima. Tru­di­te se da do­stig­ne­te nje­go­ve vred­no­sti i bi­ću po­no­san na vas – svje­do­či pi­lot Pre­drag Ne­šo­vić, ge­ne­ral u pen­zi­ji, i pod­sje­ća da je Mi­li­kić već 1953, sa ne­pu­nih 26 go­di­na po­stao pi­lot-lo­vac pr­ve kla­se, što je bi­lo naj­ve­će zva­nje u Ju­go­slo­ven­skom rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu.
Po za­vr­šet­ku voj­nič­ke ka­ri­je­re, Mi­li­kić ni­je za­vr­šio i le­tač­ku ka­ri­je­ru, već je još pu­nih dva­de­set go­di­na bio ak­ti­van u ci­vil­nom va­zdu­ho­plov­stvu. Po­red osta­log, bio je šef pi­lo­ta u Na­ci­o­nal­noj pi­lot­skoj ško­li u Al­ži­ru i ka­pe­tan na put­nič­kom avi­o­nu „da­glas 3” u Je­me­nu. Ostao je upam­ćen kao ne­u­stra­ši­vi ne­be­ski vuk ko­ji mo­že i smi­je što dru­gi ne mo­gu i ne smi­ju, i za nje­ga ni­je­su po­sto­ja­li ne­mo­gu­ći vre­men­ski uslo­vi da ne mo­že bez­bjed­no sle­tje­ti ili se vi­nu­ti u ne­bo.


Knji­ge

Ot­ka­ko je ko­nač­no sle­tio na ze­mlju i na­pu­stio pi­lot­sku ka­bi­nu, Mi­do Mi­li­kić se po­sve­tio pi­sa­nju. Svo­je rat­ne uspo­me­ne, sje­ća­nja na dru­go­ve iz svo­je Tre­će pro­le­ter­ske (san­džač­ke) bri­ga­de, sa­brao je u ve­li­koj ilu­stro­va­noj mo­no­gra­fi­ji, a čel­ni­ci­ma bri­ga­de Vla­di­mi­ru Kne­že­vi­ću Vo­lo­đi, Ri­fa­tu Bur­džo­vi­ću Tr­šu i To­ma­šu Ži­ži­ću po­sve­tio je za­seb­nu knji­gu u ko­joj je ra­svi­je­tlio sve ne­do­u­mi­ce i spe­ku­la­ci­je oko nji­ho­ve tra­gič­ne po­gi­bi­je. Pa­žnju je po­bu­di­la i nje­go­va knji­ga „Rat­nim sta­za­ma Mi­lo­va­na Đi­la­sa”. U sje­ća­nji­ma sa­bo­ra­ca, sa­rad­ni­ka i pri­ja­te­lja, Mi­li­kić ži­vi kao pri­mjer do­sled­no­sti, isti­no­lju­bi­vo­sti i od­va­žno­sti. Upra­vo te oso­bi­ne is­po­ljio je i u svo­jim knji­ga­ma.


Bi­o­gra­fi­ja za di­vlje­nje

Mi­do Mi­li­kić je le­tio na vi­še od 40 ti­po­va avi­o­na, bio in­struk­tor na nad­zvuč­nom „mi­gu 21” i iško­lo­vao broj­ne ge­ne­ra­ci­je „go­spo­da­ra ne­ba”. U ka­ri­je­ri je uz­li­je­tao vi­še od 26.600 pu­ta, u va­zdu­hu pro­veo vi­še od 10.000 ča­so­va, čak se­dam pu­ta do­ži­vio da mu ot­ka­že mo­tor na avi­o­nu, a dva pu­ta i da se za­pa­li, ali je uvi­jek uspi­je­vao da se bez­bjed­no pri­ze­mlji i da spa­se i avi­on i po­sa­du, od­no­sno put­ni­ke.